Najbolji radio za Vas radio


width=400
 
Početna stranica­Portal­Calendar­FAQ­Pretraľnik­Članstvo­Korisničke grupe­Profil­Nemaą novih privatnih poruka­Logout [ Admin ]

Dobrodosli Na Sajt Radija MORAVAC


ИЗМЕЂУ ЕВРОПЕ И ХРИСТА


   
    Наша народна душа опет се устумарала на раскршћу светова, култура, идеологија и политика, опет, као и толико пута током историје, мора да се изабере пут. Раније је бирала по унутарњем инстинкту или била вођена одлукама својих главара. Данас, запљуснута пропагандом са свих страна, умножавана и хваљена, бомбардована и подржавана, проклињана и благосиљана, она стоји на раскршћу збуњенија него икада, расцепљенија него икада, и не усуђује се да закорачи, пуна болних искустава, недоумица и зебњи.
    Данас јој је поуздан оријентир потребнији него икада. Није само она устумарана, него је и време збијено, испуњено тамним енергијама као кад се у сутон почну згушњавати тешки облаци. Светлост трне, ноћ наступа, није свеједно где ће кога и у каквим околностима затећи.
    Имамо ли онога који ће нам показати ппут у сигурност? Уз толике агитаторе који би да нас воде, уз толике саветнике који би да нас наводе, уз толике слаткоречиве опсене и толике привлачне мамце - постоји ли неко ко погледом прониче истину и показује нам прави пут, не желећи ништа за себе?
    Постоји, наравно да постоји. Он је од оних каквих је мало у сваком народу, па и у нашем, који су целог живота тражили само истину и држали се само ње, који се не дају поткупити никаквим благом ни титулама, ничим што је земно. Они су равнодушни према свему што велику већину људи данас опчињава, а одани само ономе што већина, у својој опчињености и кратковидости, не види и не познаје.
    Такви и кроз тамне облаке виде вечност и оно што из ње долази. Виде истину, а тиме и људску удаљеност од ње. Они на то указују, али људи, у својој заслепљености лажним сјајем, у ходу ка погрешним циљевима, у обузетости својим навикама, страстима и вредностима, не слушају их, не разумеју, или их пак доживљавају као непријатне и непожељне саплеменике.
    Ава Јустин (Поповић) три последње деценије живота провео је присилно затворен у један невелики манастир, уз забрану кретања и јавног исказивања оног што мисли. Он је био управо један од јасновидаца истине, чији духовни родослов води уназад све до светога Саве, а преко њега до великих учитеља мудраца и апостола.
    Мисао му је била забрањена но он је мислио, говор му је био забрањен но он је писао, и захваљујући томе ми сада, у неприликама и пред судбоносним избором, можемо му се, као поузданом потозналцу, обратити за помоћ.
    Зато ћете овде моћи прочитати делове једног давног али јасновидачки проницљивог и незастаривог текста аве Јустина о путу којим би требало да ходимо. Схватићемо да нам је та стаза још од памтивека показана и трасирана, али смо је се кроз повест ређе држали него је напуштали. Да није тако, не би било ни ове данашње збуњености и смутње, а можда ни мука које су нас снашле.
    Тај христовски, богочовечански, светосавски пут једини је који из муке не води у невољу, ни из ропства у сужањство, ни из вратолома у погибељ. Он је из Светлости светлоказима обележен и из тмуше води до Светлости.
    То није пут блаженства и благостања, обезбеђен од искушења и бола, него пут који нас оспособљава да искушењима одолимо, бол поднесемо, греховност своју савладамо и, тако обожени, заслужимо блаженство.
    То није пут за маловерне и колебљиве, него за искрено верне и чврсте. Они први ће, клонећи се захтевности исправног пута, врлудањем увек доспевати на распућа и у беспућа, подносећи много више но што су морали поднети. Ови други ће вратити што су дужни, истрпети колико је коме неизбежно, и заувек измаћи тами, опсенама и патњи, пружајући руку небесницима и сврставајући се међу њих.
    Ава Јустин је, у своје диба, пророчки сагледао нашу данашњу помућеност и прстом показао где је спас. Истовремено је рентгенски прецизно осветлио унутарње механизме, садржаје и процесе који делују испод споља блиставог бића западне културе. Оне која хоће да буде свечовечанска и вечна.
    Тај непријатни снимак, уз дијагнозу са прогнозом аве Јустина, у међувремену минуле деценије потврдиле су, а не обориле.Ништа не смета томе чињеница да бисмо ми данас његове термине Европа и европски радије заменили речима Америка и амерички. Америка је баштиник европске културе, а последњих деценија и њен најнамтљивији разноситељ по свету.
    Јасно нам је зашто. Али, ави Јустину је, у оно доба, било јасно оно што ми тек увиђамо. Читајући његов текст, можемо разазнати камо води тај евро-амерички пут. Изаберемо ли га данас као свој, и сами ћемо тамо доспети.
    Питање је: постоји ли могућност да из моћне евро-америчке културе примимо оно што нам одговара, али не и остало?
    Постоји, али да бисмо знали шта нам одговара а шта не, најпре морамо знати шта смо и куда идемо. Дакле, морамо начинити избор. А ми то још нисмо учинили.
    Уколико изаберемо спасењски пут, на који нас упућује ава Јустин, неће нас на њему ометати примена позитивних тековина Запада, којих је иначе пуно. То су пре свега дела његовог практичног ума, његова знања, његова технологија и његова умећа. Али то нису његови идоли и идеологије, његово богоборство, његов притворни хуманизам, његов немир, његов вучји ривализам, његова моћничка охолост и тежња да завлада свом природом, по цену њеног а тиме и сопственог уништења.
    Тек кад се определимо и утврдимо у своме, знаћемо шта је за нас добро а шта лоше. И онда се на свим раскрсницама нећемо смућивати и губити, ход ће нам бити одмерен и прав.

ИСПРЕПЛЕТЕНЕ ДУШЕ

    У ово тешко доба, када опет, као друштво, бирамо свој пут, подсетимо се на оно што је, пре много деценија, писао архимандрит Јустин Поповић, отварајући нам очи и показујући шта је исправно, а шта погрешно
    Не треба се варати, положај наше народне душе је судбоносно озбиљан: само се опортунист може односити према њему неозбиљно. Основно је начело психологије народа: сваки појединац носи у себи не само судбину своје личне већ и народне душе. Сваки је одговоран за све. У телу народа нашег, душе наше испреплетене су међу собом као корење у земљи, из кога расте једно стабло, једно дрво. У свакоме има свачије душе, а све душе сачињавају један недељиви организам. Ако је душа моја загнојила чиром егоизма, зар се отровни гној њен неће разлити по целом организму народне душе? Ако је срце твоје заражено саможивошћу, зар ниси постао гангрена у организму народне душе, гангрена коју треба одсећи?
    Навикавај себе на мисао: народна душа није нешто одвојено од нас појединаца, она је органско јединство свих душа свију појединаца. Ма шта ти радио, ма шта мислио, ма шта осећао - твој рад, твоја мисао, твоје осећање, прониче сву народну душу, улази у њу са свима својим пороцима и врлинама, гадостима и радостима. За здравље наше народне душе одговоран је сваки од нас, и највећи и најмањи, и најученији и најнеписменији, и највиђенији и најпониженији.

БОГ ИЛИ МАТЕРИЈА

    Европска култура почива на човеку као темелју. Човеком се исцрпљује њен програм и циљ, њена средства и садржина. Хуманизам је њен главни архитект. Сва је изграђена на софистичком принципу и критеријуму: човек је мера свих ствари, видљивих и невидљивих, и то - европски човек. Он је врховни стваралац и давалац вредности. Истина је оно што он прогласи за истину; смисао живота је оно што он прогласи за смисао; добро и зло је оно што он прогласи за добро и зло. Кратко и искрено речено: европски човек је себе прогласио за Бога ...
    Да би показао своје богатство, он је објавио да су сви светови над нама пусти, без Бога, и без свих живих бића. Он пошто пото хоће да овлада природом, да је потчини себи, зато је и организовао систематски поход на природу,  итај поход назвао културом. У њега је упрегао своју философију и науку, своју религију и етику, своју политику и технику.  И успео је да углача неку парчад у кори материје, али је није преобразио. Борећи се са материјом, човек није успео да је очовечи, али је она успела да сузи и оповрши човека, да га сведе на материју. И он, обзидан њоме, сазнаје себе као материју, само као материју.
  Знате ли ко је победио? Иронија, јер је култура учинила човека робом материје, робом ствари. Очигледна је истина: европски човек робује стварима, не богује над њима. Самозвани бог поклонички метанише пред стварима, пред идолима које је сам начинио.
    Зар не примећујете да је европски човек, у својој културоманији, претворио Европу у фабрику идола? Готово свака културна ствар постала је идол. Отуда је наше доба - идолопоклоничко доба пре свега и изнад свега. Ниједан континент није толико поплављен идолима као данашња Европа. То је идолопоклонство најгоре врсте, јер је то клањање пре иловачом. Реците, зар човек не клања риђој иловачи, када саможиво љуби земљано, иловачно тело своје, и упорно тврди: тело сам и само тело? Реците, зар европски човек не клања риђој иловачи, када за свој идеал проглашава класу, или народ, или човечанство?
    Нема сумње, Европа не пати од атеизма, не пати од немања богова, већ од премного богова. У својој суштини, европска култура је повампирени фетишизам, фетишизам у европском издању, у европском костиму. Стари незнабожачки фетишизам одликовао се - људождерством? Зар европска култура није устима своје науке прогласила као главни принцип живота - борбу за самоодржање? Шта је то ако не позив на људождерство?
    Живот је кланица, на којој јачи има право да закоље слабијега, штавише, слабији људи су материјал за јаче. Пошто ни Бога ни бесмртности нема, онда је човеку ради самоодржанја све допуштено. Човече, ти ниси крив, ни за највећи преступ свој - ниси крив, јер све што чиниш, чиниш по принципу неопходности...

ПУТ У НИХИЛИЗАМ

    Метафизички нихилизам европске културе, изражен принципом 'нема Бога', морао се појавити као практичан нихилизам, чији је принцип 'нема греха, све је дозвољено'!
    Треба се ослободити Бога - то је јавна или потајна чежња многих неимара европске културе. Они на томе раде кроз хуманизам и ренесанс, кроз парламентаризам и револуционаризам, кроз такозвану демократију... У последњој линији својој, хуманизам није друго до - нихилизам...
    Да, да, хуманизам се није могао не развити у нихилизам. Зар може човек не постати нихилист, када не познаје никакву апсолутну вредност? Идите коритом логике до краја, и ви ћете морати доћи до заклјучка да је релативизам - отац анархизма. Пошто су сва бића релативна, онда - ниједно од њих нема права да себе наметне другима. Покуша ли, треба ратовати до истребљења. Пошто у човечанским световима нема ничег апсолутног, онда не постоји ни хијерархија бића, ни хијерархија вредности - постоји само анархија.
    И заиста, стварност је над стварностима да су нихилизам и анархизам логички завршетак европске културе, неизбежна завршна форма европског хуманизма и релативизма. Хуманизам се неминовно развија у атеизам, пролази кроз анархизам и завршава нихилизмом.
    Шта остаје од човека када се из тела његовог извуче душа? - Леш. Шта од Европе, када  се из тела њеног извуче Бог? - Леш.

БОГОЧОВЕЧАНСКА КУЛТУРА

    Таква је, у главним линијама својим, култура европског човека. А каква је култура светосавског Богочовека? На чему почива она?
    Она сва почива на личности Богочовека Христа. Бог је постао човек, да би човека уздигао до Бога. То је почетак и завршетак, између којих се креће православна, светосавска култура. Њена је девиза: Богочовек да буде у свему први, да буде све у свему. Не само Бог, нити само човек, већ Богочовек. Ту је остварено и оличено најприсније јединство Бога са човеком: ту нити се Бог потцењује на рачун човека, нити човек на рачун Бога. Ту се постиже идеална равнотежа и остварује савршена хармонија између Бога и човека. У центру светова стоји Богочовек Христос, он је осовина око које се крећу сви светови, горњи и доњи. Он је тајанствени центар душа, ка коме гравитирају све душе гладне вечне истине и Живота...
    Какав је циљ светосавске културе? Циљ је: да што више божанског унесе и оствари у човеку и у свету око човека. Другим речима, да оваплоти Бога у човеку и свету. Светосавска култура је непрекидно служење Христу Богу, непрекидно богослужење. Човек служи Богу кроз себе и кроз сву твар око себе, систематски и плански уноси Бога и Божје у сваки свој посао, у свако своје стваралаштво, буди све што је божанско у природи око њега, да би сва природа служила Богу, предвођена христочежњивим човеком. Тако, сва твар учествује у свеопштем богослужењу, јер човеку, који служи Богу, служи природа.
    Богочовечанска култура преображава човека изнутра, иде из унутрашњег спољашњем, прерађује душу, и душом - тело. Преображена душа преображава тело, преображава материју.
    Циљ је богочовечанске културе: преобразити не само човека и човечанство, већ кроз њих и сву природу. Но, како се постиже тај циљ? - Једино богочовечанским средствима. А то су еванђелске врлине: вера и љубав, нада и молитва, пост и смерност, кроткост и жалостивост, богољубље и братољубље.
   Изгонећи грех из себа, и из света око себе, човек изгони и дивљу и разорну силу, потпуно преображава себе и свет, укроћује природу у себи и око себе.
      Не спољње, насилно, механичко наметање, већ унутрашње, драговољно, лично усвајање Господа Христа непрекидним практиковањем хришћанских врлина - ствара царство Божје на земљи, ствара православну културу. Јер царство Божје не долази спољним, видљивим путевима, већ унутрашњим, духовним, невидљивим...

ЗГРАДА БЕЗ ТЕМЕЉА

    Огроман је регистар потреба које савремени човек жудно измишља. И ради задовољења својих бесмислених потреба, људи су ову златну звезду Божју претворили у кланицу. А човекољубиви Господ је давно открио оно што је 'једино потребно'сваком човеку и свму човечанству.
    Шта је то? - Богочовек Христос и све што Он са собом доноси: Божанска исина, Божанска правда, Божанска љубав, Божанска доброта, Божанска светост, Божанска бесмртност, Божанска вечност, и сва остала Божанска савршенства...
    Кад се човек светосавски озбиљно замисли над тајном свога живота и света око себа, онда мора доћи до закључка да је потреба над потребама - одрећи се свих потреба и одлучно поћи за Господом Христим, поћи и сјединити се са Њим, упражњавањем еванђелсих подвига.
    Само кроз духовно органско јединство са Богочовеком Христом, човек може продужити живот свој у живот вечни и биће своје у биће вечно. Човек богочовечанске, светосавске културе никада није сам: кад мисли, он - Хрисом мисли, кед дела, он - Христом дела, кад осећа, он - Хрисом осећа. Једном речју: он непрекидно живи Хрисом Богом.
    Јер, шта је човек без Бога? - У почетку получовек, а на крају нечовек. Једино у Богочовеку човек налази пуноћу и савршенство свога бића, налази свој оригинал, своју бесконачност, и бескрајност, своју бесмртност и вечност, своју апсолутну вредност.
    Зграда европске културе, зидана без Христа, мора се срушити, врло брзо срушити, пророковали су  видовити Достојевски и сетни Гогољ пре 100 година. Десет векова зидана је европска вавилонска кула, и нама је пала у део трагична визија: гле, сазидала је огромна - мула! Настала је свеопшта пометња: човек човека не разуме, душа душу не разме, народ народа не разуме. Устао је човек на човека и царство на царство, и народ на народ, па чак и континент на континент...
    Wille zur Macht - воља за моћ, претворило се у Wille zur Nacht - воља за ноћ. Ноћ, тешка ноћ легла је на Европу. Руше се идоли Европе и није далеко дан када неће остати ни камен на камену од европске културе, која је градове зидала, а душе разоравала, која је твари обожавала, а Творца одбацивала.

САМОПОЖРТВОВАЊЕ, А НЕ САМООДРЖАЊЕ

    Заљубљеност европског човека у себе - то је гробница из које оно не жели, и зато не може, да васкрсне. Заљубљеност у свој разум - то је кобна страст која пустоши европско човечанство. Једино је спасење од тога - Христос. Али свет, расејан милионима блиставих предмета који му распршавају мисли на све стране, нема снаге да се непосредно средне са Христом.
    Тип европског човека банкротирао је пред основним проблемом живота. светосавски Богочовек их је решио све до једнога. Европски човек решио је проблем живота - нихилизмом, а Богочовек - вечним животом. За европско дарвинско- фаустовског човека главно је у животу самоодржање; за Христовог човека - самопожртвовање. Први вели: жртвуј друге себи, а други: жртвуј себе другима! Европски човек није решио проклети проблем смрти; Богочовек га је решио васкрсењен.
    Нема сумње, принципи и силе европске културе и цивилизације су христоборачки. Дуго се изграђивао тип европског човека, док није Богочовека Христа заменио својом философијом и науком, својом политиком и техником, својом религијом и етиком. Европа се послужила Хрисом 'само као мостом уз варварства некултурног у варварство културно, то јест, из варварства невештог у варваство вешто' - епископ Николај, Речи о свечовеку.
    Човече, Sei stolz und glucklih=буди горд и срећан - поручује европском човеку завршитењ европске културе, Ниче.
    Смирис, горди человјек=смири се, горди човече - поручује словенском човеку апостол православне културе, Достојевски. Смири се, горди човече, смири се пред вечном Христовом истином и правдом!

WEB dizajn i ilustracija stranica - Čeda Žiška